St. Symeon the New Theologian

Hymns of divine love
by
St. Symeon the New Theologian

 

...

Hymn 18

(Serbian Translation, by Vesna Nikcevic)

         

ХИМНА XVIII
Ко, Владико, снаге има да о Теби приповеда?! 
Они што Те не познају, греше, ништа не знајући, 
а који Те познадоше у Божанству Твоме вером, 
страхом силним обузети, трепетом обезумљени, 
не умеју ништа рећи, јер ум њихов превасходиш
- све је у Те непојамно, свеколико непостижно,
- Дела Твоја ко и Слава и само познање Тебе!
То да јесташ дознајемо и виђамо Светлост Твоју, 
но какав си, којеврстан - од нас овде не зна нико. 
Ал имамо наду, ипак, и држимо јоште веру
и ту љубав познајемо коју си нам даровао, 
безграничну, неизречну, ни у чему несместиву, 
Светлост, Светлост неприступну, Светлост Твоју сведејствену.

​

Она се и Руком зове и назива Оком Божјим 
ил Устима Свесветима или Силом или Славом: 
Она - Сунце незалазно узраслима до Божанског, 
Она - Звезда вечно сјајна људма Сјајем преплављеним. 
Она жалу супроти се, она завист худу гони 
и ненавист Сатанину у корену уништава.
Она у почетку топи и дроби, очишћујући,
 и одгони помишљења и покрете потискује.
Она то смирењу учи, скривајућ се,
и спречава растресање и уопште узруј сваки. 
Она, опет, јављајућ се, од света нас одељује 
и заборав производи житејских тегоба свију. 
Она свеудиљ и храни и жеђ бону исцељује 
и дарива Силом Својом оне што се добро труде. 
Она гаси гнев срдачни и сукљај му прокључали 
и спречава разјарење и уопште смутњу сваку. 
Када бежи, гнана бива од рањених Њоме једном 
и тражена са љубављу силовитом, срцем целим; 
кад се врати и пројави и човекољубно сине, 
свија се ка гонитељма, ал шта чини? Да устукну
и Тражену снловито одбијају сад у страху, 
као бића недостојна Добра изнад сваке твари! 
О милоште несказиве!
Јер, шта само не сатвара и шта није?!
Милина и Радовање, Благостивост и Спокојство, 
Милостивост неизмерна, Бездан бездног Милосрђа, 
Невидивост сагледана, ту сместива несместиво, 
недодирна Нетакнутост, умом мојим ухватива! 
Не гледам је док је имам, сазиравам док одлази,

а кад уто устремим се да је шчепам - сва ишчезне!

Очајавам узбуктао и већ да се молим учим

и тражим је са сузама, у смирењу предубоком,

и могућим да не сматрам то што изнад природе је

нити плодом снаге своје и људскога ревновања,

но - Божијег Милосрђа и Милости безграничне.

Светлост ова за тренут се кратки јави, па угасне;

једну, једну тек од страсти изметне из срца притом.

Сам се човек није кадар изборити против страсти,

ако Светлост у помоћ му не притекне,

ал ни Она наједаред свеколике не изгони.

Јер, не може човек такав, отелесњен, одједаред

да прихвати Целог Духа и бестрастан да постане,

но и када све постигне што у моћи његовој је

- огољење, непристрашће, одељеност од свих својих,

одсечење воље своје и од света одречење,

потрпљење искушења, и молитву и страдање,

сиромаштво, понижење, колико већ снаге има -

дотад слаба ко зрак танан, преслабашан,

изненада, ум обујмив, отрже у иступљење,

ал га брзо и оставља - да не свисне,

и брзином силовитом не допушта видиоцу

ни да појми ни да се Красоте сећа

- еда, нејак, не поједе храну људи савршених

и сместа се не провали ил с мучнине не поврати.

Отад, елем, руководи, осиљује, обучава,

казујућ се ил бежећи, када смо је потребити,

не када је нама воља (то тек могу савршени),

но баш кад очајавамо, на ивици изнурења

у помоћ нам придолази - помаља се у даљини

и у срцу у мојему дозвољава да је узрем!

И ја ридам и гушим се, хотећи је ухватити,

а ноћ свугде и кукавне ове руке - празне су ми!

О, све тада заборављам, само седим, само плачем

наду губећ да ћу такву да је видим још једаред.

А кад силно натужим се и зажудим да престанем,

пришавши ми тајанствено, главу моју преосваја

(па сузама смућујем се, не знајући јоште ко је)

и Светлином сладосном ми ум обилно озарује.

А кад познам Она да је, ишчезне у магновењу,

оставив ми Огањ пусти Чежње Своје Божанствене,

што ми осмех не допушта нит у људе погледање

нит примање у се жеље за видивом ствари неком.

Све помало ужиже се, стрпљењем се разбуктава

те големи плам настаје, Небеса се дохватајућ,

што га тули опуштање, око свога опстрзање

и овога света брига (јер то бива у почетку).

Он, пак, зове на ћутање и на мржњу сваке славе,

подавање да по земљи ваљају те, ко гној газе

- таквом нечем радује се, у томе би да пребива,

смирењу нас свемогућем тихо поучавајући.

Кад Смирење, дакле, стекнем и смиреним кад постанем,

Светлост тада са мном бива неоделно

и другује, просветљује, мене гледа Коју гледам!

У мојему срцу стоји, на Небесима находи се,

и толкује Писмо Свето и знање ми придодаје,

Тајанствима поучава, што их рећи нисам кадар,

показује како ме то отрже од света овог

и налаже да милујем бића сва у свету што су...

Зидови ме опасују и тело ме моје држи,

а ван њих сам истину, немој У то посумњати!

Звуке више не чувствујем нити чујем какве гласе,

ни од смрти страх ме није, јер сам и њу надишао!

И скрбљење шта је - не знам ако и сви жалосте ме,

сласти земне грке су ми, нестају ми бегом страсти,

и у ноћи и за дана Светлост гледам нетремице!

Дан ми као ноћ изгледа а ноћ - дан је, 

и спавања жељан нисам, спавати би било штета!

Када зла ме свеколика преокруже

и наизглед обаљују и већ сасвим надсиљују,

изненада, гле, са Њоме обрећем се изван свега,

ван радости и жалости и наслада овог света.

Уживам у Радовању, несказивом и божанском,

Красотом се наслађујем и грлим Је

и целивам и клањам се Њојзи дуго, силно будућ благодаран

оним што ми приуштише да угледам Коју чежњах

и Светлости причестим се нерецивој и Светлошћу да постанем

 

и удела у дарима Њеним имам већ одсада

и да стекнем Хоровођу свих добара

и постанем неоскудан у духовним милоштама!

А ко тамо, к тим добрима, повуче ме и поведе?!

ко узведе из понора, с дна обмане светске мене,

ко од оца одели ме и од браће и сродника,

пријатеља и наслада и радости овог света?!

коли на пут указа ми Покајања и страдања,

на којему Дан достигох - Онај Којем краја нема!?

Ангел беше то, не човек, а ипак баш јесте човек!

Њиме и свет поругиван и гажена неман бива

и демони од присуства његовога страхом дрхте!

Како да ти кажем, брате, све дивоте и чудеса

која видех у Мисиру где су се кроз њега збило?!

Засад једно рећи ћу ти, јер не могу свеколико

- на дно сађе и пронађе мене роба, што ту живљах,

и каза ми: "Чедо моје, хајде к Богу одвешћу те!"

Ја, пак, њему на то рекох свом силином свог неверја:

"А знак какав показаћеш, чиме ћеш ми зајемчити

да баш ти ме кадар јеси из Мисира избавити

и из руку истргнути коварнога фараона,

да, следујућ теби, нећу беде веће допанути?!"

"Огањ вељи, де, разгори, па нек станем у жариште,

па ако му не одолим неопржен - не следуј ми!"

Реч ме ова упрепасти, латих се заповеђеног

те разгорех плам жестоки и он стаде у жариште

и к себи ме призиваше, неспржен и ненагрђен!

"Страх ме", рекох, "господине грешан сам ти!"

Он искрочи, к мени дође, загрли ме:

"Што претрну страхом, реци? што се бојиш, зашто дрхтиш?

​

Од трепетног чуда вељег? Ал видећеш још и веће!"

Избезумљен на то рекох: "Не смем ти се приближити,

господине! Зар смелији ја од огња да се јавим?

Та, човека видим тебе што изнад човека јеси

и гледати не смем оног кога огањ испоштова!"

Он ме к себи тад приведе, прихвати ме у наручје

и целивом поцелова светим опет

и сам цео мироса ме миомиром бесмртности!

Поверовах и узволех да му свугде последујем

и зажудех да постанем слуга њему јединоме!

Фараон ме подвластио, страхотни ме послодавци

силали да бринем дотад за опеку и за плеву,

ја усамљен, без оружја, снаге немах да побегнем.

Мојсеј Богу, пак, збораше да учини све потребно:

и шибаше Бог Мисирце ударцима десетструким,

ал фараон не омекну и уза ме не разреши.

И, гле, отац молитвује и Бог ми га услишава

те казује рабу Своме да из руку злих ме узме,

и зала ме ослободи мисирских и фараона,

па у срце моје храброст он улије и смелошћу

обдари га - да се више не страши од фараона.

И делатељ баш учини Божји тако:

за руку ме он ухвати, испред мене преходећи

и почесмо, крочећ скупа, пут мој да преваљујемо?

Разума ми дај, Господе, молењима оца мога

и реч подај да Чудеса Руке Твоје приповедам,

шго сатвори мене ради, развраћеног и блудника,

руком тога раба Твога извевши ме из Мисира!

Владар, пак, Мисира дозна за одлазак мој и презре

ко човека једног изгуб те сам за мном не изиђе,

но робове своје посла, што му беху обвезници...

Ал, потекав и стигав нас на мисирској крајњој међи,

ти се празни одвратише, свеколики сатрвени:

маче своје изломише и тоболце испразнише,

а руке им снемоћаше противу нас дејствујући,

те ми тако одолесмо, вред никакав не претрпев.

Стуб Огњени светљаше нам и наблизу беше облак

и хођасмо по туђини усамљени, сред дружина

разбојничких, сред племена неизбројних и главара...

А мисирски када владар за пораз свог људства дозна

он побесне, то срамотом преголемом сматрајући,

да поруган и побеђен од човека једног буде,

те упреже колеснице и подиже људство снова

и он, главом, поведе га, бахато се размећући.

(а Мојсеј у бдењу беше и са Богом у општењу),

па нареди нек заједно руке ми и ноге свежу

-  наизглед ме свладаваше, готов да ме утамничи!

Ја се на то смешках, лежећ, и молитвом оружавах

и одбијах свеколико знаком крсним, те - не смејућ

да посегну за мном више или ближе да ми приђу,

у страху од мене канда све стојећи раздалеко,

у рукама огањ држећ, прећаху ми - спржићеме,

и кричаху при том силно и дизаху грају грдну...

Али, да се не размећу како веље ствари чине -

даде им седа у светлост прометнутог мене виде,

молењима оца мога и, гле, где се,

ненадано, постиђени, сви заједно удаљише!

Иступи од Бога Мојсеј, затече ме безбеднога

и преобрадова ми се, трептећи пред чудодејством.

Упита ме шта се збило, известих га Ваш о свему

-    и да беше ту фараон са безбројним својим људством

и, не могав да ме спути, да хоћаше да ме спржи,

и да сви са њиме дошли у пламен се претворише,

из сопствених уста огањ на ме избљувавајући,

па, видевши где у светлост прометнут сам

молитвама твојим, оче, у таму се претворише

свеколики, те сам да сам сад остао...

"Гле", Мојсеј ми одговори, "немој бити одвећ смео

а не гледај на призраке, радије се бој скривеног!

Дела, у бег потецимо, Бог нам тако заповеда,

и - Христос ће војевати за нас против Мисираца!..."

"Хајмо!", рекох, "од тебе се нигда нећу одвајати

и заповест нећу твоју ја ниједну прекршити,

господине, но ћу сваку одржати!" Амин. Боже.